Kada se opomenu dokazima svoga Gospodara

Rekao je Ibnu-l-Kajjim rahimehullah:

Kaže Uzvišeni:

وَٱلَّذِينَ إِذَا ذُكِّرُوا۟ بِـَٔايَٰتِ رَبِّهِمْ لَمْ يَخِرُّوا۟ عَلَيْهَا صُمًّا وَعُمْيَانًا ٧٣

73 i oni koji, kada budu opomenuti dokazima Gospodara svoga, ni gluhi ni slijepi ne ostanu;

El-Furkan, 73

Rekao je El-Mukatil rahimehullah: „Kada se opomenu Kur'anom ne ostanu na njega gluhi i da ga ne čuju, niti slijepi pa da ga ne vide, nego oni ga čuju i vide i povećaju ubjeđenje u njega.

Rekao je Ibn ‘Abbas radijellahu 'anhuma: „Nisu prema dokazima Gospodara gluhi niti slijepi, već se boje i iskazuju strahopoštovanje.

Kaže El-Kulbi rahimehullah: „Padaju pred ajetima sluhom i vidom.“

Rekao je El-Ferau rahimehullah: „Kada im se čita Kur'an ne ostanu u svom prvobitnom stanju kao da ga nisu čuli. To je padanje (pred Kur'anom).“

Rekao je Ez-Zudžadž rahimehullah: „Značenje ajeta je: kada im se čita Kur'an padaju na sedždu plačući, slušajući i gledajući, kako im je i naređeno.

Kaže Ibn Kutejbe rahimehullah: „tj.nisu nemarni prema ajetima, kao da su gluhi i da ih ne čuju, i slijepi da ih ne vide.“

Kažem (tj.Ibnu-l-Kajjim): ovdje su dvije stvari: spomen ‘padanja’, i opis ‘padanja’ da ga dominantno obuhvata negacija (tj. negacija gluhoće i slijepoće na ajete), i drugo: da li je ovo padanje srcem ili padanje tijelom na sedždu?¹